Ono što se nalazi u Nacrtu sporazuma koji je 11. decembra prošle godine ministru energetike Aleksandru Popoviću predao ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Aleksejev je predlog za formiranje dve firme - za ulaganje u skladište gasa Banatski Dvor, gasovod „Južni potok“, za snabdevanje Italije ruskim gasom, kao i modernizacija NIS-a, s tim da ruska kompanija dobije 51 odsto ove domaće firme, kao i u dve novoformirane. U Nacrtu nema cifara, odnosno koliko Rusi nude za NIS, skladište gasa i gasovod, niti u kom periodu bi investicije bile ostvarene...
Ministar ekonomije kritikovao je i predlog Rusa da zabrana uvoza derivata ostane na snazi do 2012. i predložio da se što jasnije definiše poštovanje ekoloških standarda što je sve povezano sa određivanjem roka za modernizaciju NIS-a. Bilo koji kupac NIS-a tražio bi produžetak zabrane i to bi, kako je predvideo i privatizacioni savetnik, trebalo da traje četiri godine. Sličan bi stav i sada trebalo zauzeti, a prema nekim procenama u NIS bi Rusi mogli da uđu na proleće. Ključ je da naša strana insistira na striktnom roku do koga bi kupac NIS-a morao da modernizuje pogone, čime se rešava i problem zabrane i ekologije. Dinkić je kritikovao i što će gasovod biti gotov 2012-2013. godine, ali treba znati da se ni lako ni brzo ne može izgraditi cevovod dužine više od 1.000 kilometara od Rusije, ispod Crnog mora, Bugarske, Srbije do Italije. Kratkoročno gledano skladište gasa Banatski Dvor je najvažnije, pa bi investicije „Gasproma“ trebalo ovde da stignu najbrže.
Ipak, spekuliše se sumom koja bi za NIS bila oko milijardu evra - 500 za modernizaciju pogona i oko 400 za budžet. Ministar ekonomije Mlađan Dinkić, koji je demonstrativno napustio Komisiju za pregovore, više puta je izjavio da bi se na tenderu za 51 odsto NIS-a dobilo 5-8 puta više od onoga što nude Rusi, odnosno 400 miliona evra. Knjigovodstvena vrednost NIS-a je 1,2 milijarde evra, ali je tržišna veća i mogla bi da dostigne tri milijarde evra. Malo je neverovatno da bi, kako smatra Dinkić, za 51 odsto moglo da se dobije od 2-3,2 milijarde evra, mada i to nije isključeno. Činjenica je da postoji mogućnost da se u pregovorima za NIS pokuša da se poboljša ponuda Rusa, ali treba biti svestan da cena ne može da bude ista kao na tenderu, kao i da sa ruskim partnerom dobijamo kompaniju koja ima dosta sirove nafte i traži rafinerije da je preradi i prodaje derivate ne samo Srbiji već i drugim zemljama.
Odredba da bi srpska strana bila vlasnik u dve novoformirane firme u procentu u kojem učestvuje u finansiranju gasovoda i skladišta je takođe izazvala oštre komentare. Ipak, niko nije očekivao da će bilo koji strani partner pa i ruski dati novac da se izgradi gasovod i skladište i onda reći evo vama polovina vlasništva. Gradnja gasovoda kroz Srbiju mogla bi da košta oko 800 miliona evra, pa bi tako naša strana, ako hoće 49 odsto, morala da nabavi polovinu para, što ne bi trebalo da bude problem jer postoji više predloga kako da se to uradi. Novac bi mogao da bude nabavljen potpuno iz kredita ili kombinacijom kredita i novca iz NIP-a ili imovine i znanja Srbijagasa ili zemljišta za gradnju. I najskuplji način, uzimanje kredita, bi se isplatio jer bi od zarade na tranzitu zajam mogao da bude vraćen u roku od dve do četiri godine, što je više nego povoljno. Kritikovano je i što u sporazumu nije navedeno kako će se deliti profit zajedničkih firmi sa komentarom da je pitanje da li će Srbija nešto dobiti, ali ako procenat vlasništva u firmama zavisi od ulaganja normalno je i da se profit deli u odnosu na vlasničke udele.
U Nacrtu piše da će kroz Srbiju proći „tranzitni gasovod“ kapaciteta „najmanje deset milijardi kubika gasa“. Što se tiče garancije za obezbeđenje tog kapaciteta u koju mnogi sumnjaju, srpski pregovarači kažu da su Rusi rekli da je to sporazum i potpisivanje dokumenta o gradnji „Južnog potoka“ u Sofiji 18. januara između ruskih, bugarskih i grčkih predstavnika.
Ipak odredba o kapacitetu bi donekle mogla da zabrine. Plavi energent, oko 30 milijardi kubika, bio bi „Južnim potokom“ transportovan od Rusije preko Crnog mora do Bugarske, dok trasa do Italije nije još određena. Prva opcija i bolja za Srbiju je da gasovod kapaciteta od 20-25 milijardi prođe preko Srbije, odakle bi se odvojila trasa do Grčke, s tim da bi 15 milijardi kubika moralo da dođe do Italije. Druga predviđa da iz Bugarske krenu dve cevi sa po 10-12 milijardi kubika preko Grčke i Srbije, i da obe završe u Italiji. Razlika između prve i druge opcije nije mala, pre svega u zaradi od tranzita.
Za trasu od Srbije do Italije trenutno postoje dve opcije - Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska, do Banjaluke, preko Hrvatske, dela naseljenog Srbima i severnog Jadrana u Italiju ili preko Hrvatske i Slovenije. Deo gasovoda u svakom slučaju prolazi kroz RS.